Ekologija-nauka o domu, a dom je nase Ja, nasa planeta Zemlja , Univerzum.

Sve je jasnije da covecanstvo nije ispostovalo svoj dom i da je krajnje vreme da promenimo stavove jer nepostovanje prirode i njenih zakonitosti vodi ka odvajanju coveka od prirode,coveka i coveka od sebe samog, tj svoje sustine, a samo u jedinstvu mozemo ziveti srecno danas i graditi srecno sutra.

Dete se radja kao savrseno skladni deo Jedinstva. Kada nebismo uticali na njegove stavove prema prirodi ono bi raslo u tom nepomucenom skladu. Medjutim, onog trenutka kada pokusamo da remetimo prirodne tokove radi sopstvenog napretka, nastaje narusavanje homeostaze. Kako objasniti detetu da civilizacija mora dalje svojim putem, a da pri tom ne ugrozi svoj Dom i gde je granica izmedju neophodnog i bespotrebnog mesanja coveka u prirodne tokove?

Na svom zivotnom putu prve casove iz ekologije dete dobija u porodici i kada roditelj nije svestan da ih odrzava.

Ono posmatra roditelja, procenjuje njegovo ponasanje i usvaja ono za koje je prijemcivo.Za porodicne casove ekologije nisu potrebne pripreme i predavanja. Stil zivota i ekoloska svest roditelja kao uzora je sasvim dovoljna.Cest boravak u prirodi, postovanje prema njoj, umerenost , svest o zdravom nacinu zivota , nepodrzavanje destruktivnog ponasanja prema okolini, umerenost u teznjama za materijalnim dobrima, sasvim su dovoljan model ponasanja koji ce podrzati decji urodjeni osecaj jedinstva sa prirodom i biti mu smernica za dalje ponasanje..

.Predskolske ustanove takodje imaju vazan zadatak da pruze detetu informacije i da ocuvaju njegovu duhovnu cistotu. Njihov program bi trebao da svrsta ekologiju u red vaznosti sa bazicnim oblastima kao sto su razvoj pocetnih matematickih pojmova, razvoj govora i upoznavanje sa okolinom, zato sto ekologija podrazumeva, pored ocuvanja prirodne ravnoteze coveka i sredine i razvoj ekoloske svesti kod deteta.

Razvijena ekoloska svest je baza za sva dalja ponasanja i u prirodnoj i u socijalnoj sredini.Ona je kljuc resenja problema nasilja u skolama, narkomanije, nemotivisanosti, nerada i ostalih socijalnih problema sa kojima se savremeno drustvo srece.

U pedagoskom radu na predskolskom uzrastu nema potrebe za isticanjem nepozeljnih ekoloskih ponasanja. Pruzanjem pozitivnih uzora i sadrzaja grade se pozitivni decji stavovi koji potiskuju nezeljene. Pruzanjem prilike da se boravi u prirodi, sportskim sadrzajima, organizovanjem prijatnih aktivnosti koje bude kod deteta osecaj odgovornosti i brige za drugog, dajuci mu primere da je smisao ljubavi davanje, a ne samo primanje, podsticemo lepo i ne ostavljamo prostora za ruzno. Nepozeljno obezvredjujemo i umanjujemo mu moc i kada dopre do deteta putem neprilicnih televizijskih sadrzaja i dozivljaja..

Ekoloska svest kod deteta podrazumeva slobodu ispoljavanja njegove kreativnosti, sustinskog Ja, sposobnost da voli , pruza i saoseca..Kada to postignemo svojim pedagosko edukativnim radom, nece biti potrebe za projektima kao sto je Skola bez nasilja, nece biti postavljanja teznje za prekomernim materijalnim dobrima kao zivotnog prioriteta, nece biti gubljenja smisla zivota i bekstva u virtuelne svetove kompjuterske i narkomanske stvarnosti.

Ekoloska svest uspostavlja kontrolu kod coveka da ne zloupotrebi materijalani aspekt svog postojanja cime neminovno gubi spoj sa svojom duhovnom sustinom., sto vodi opstoj regresiji umesto napretku covecanstva.

Za postizanje ovih ciljeva u predskolstvu, pre svega, sprovodioci programa moraju ne samo znati, nego i biti.

Pre cemo stici do cilja ako se ne protivimo prirodnim zakonima u nastojanju da je pokorimo, vec naucimo da je osecamo, postujemo i plovimo njenim tokovima.

Stavovi koje sada gradimo kod dece temelji su buducnosti nase planete. Ekologiju i pedagogiju mozemo proglasiti naukama buducnosti i one ujedinjene pomazu coveku da ide napred po spirali prirodnih tokova.

Olivera Sekulovski