Cesto razmatrano pitanje medju psiholozima,pedagozima I roditeljima:”Da li dete ima dovoljno sporta u skoli, da nije previse matematike, moglo bi mozda vise umetnickih predmeta,mozda uvesti jos jedan strani jezik I sl.”

Sta je prava mera I moze li se uopste govoriti o meri kada dete nisu deca, kada svako ima razlicite potrebe I interesovanja?

Od davnina se proucava decje ponasanje I kreiraju programi u vaspitno-obrazovnom procesu u nastojanju da stvorimo psihofizicki zdravu osobu koja ce uspesno odgovoriti savremenim drustvenim tokovima. Uprkos tome cesto se desava da dete naidje na unutrasnje borbe koje ne moze samo da prevazidje vec na tinejdzerskom uzrastu, a mi kao odrasli ljudi , suoceni sa ozbiljnoscu zivota, pocinjemo da se pitamo gde smo pogresili, sta je smisao zivota, zasto se retko smejemo I da li zivot moze da izgleda vedrije.Ako moze- kako tome nauciti decu?

Cemu nismo naucili svoje dete I ako smo mu obezbedili kvalitetno sveobuhvatno skolovanje?

Predmet zvani ZIVOT se ne predaje u skolama. .Dete ga samo uci gradeci svoje prioritete na osnovu   modela ponasanja odraslih koji ga okruzuju ili junaka iz filmova.

A sta je smisao zivota I koja je to carobna formula za srecu?

Umeti ziveti u sadasnjem trenutku bez osvrtanja na proslost I bez iscekivanja buducnosti.

Biti ono sto jesmo bez bojazni da nas nece prihvatiti.

Dozvoliti sebi da ,uz odgovaranje obavezama,deo dana posvetimo svojoj kreativnosti,duhovnosti, svome Ja.

Umeti da ne zameramo I ne mrzimo, da prihvatamo bez osude.

Umeti da primetimo nevazne sitnice iz kojih su satkane sve vazne stvari.

Umeti da volimo a ne nastojati da nas vole.

I jos po nesto ne tako veliko.

Deca ova umeca nose u sebi I nema potrebe uciti ih, ali u nekom momentu bivaju prinudjeni da navuku maske zivota sa kojima im je lakse da se snalaze u problematicnim situacijama. Sto su cesce pod maskama, zaboravljaju svoja prvobitna lica I , do tada otvoreni decji pogled se prevlaci zastitnim velom.

Kao roditelji I ucitelji mozemo osvetljavati pravi put na decjim raskrsnicama zivota, ali samo ako smo I sami na pravom putu.Koliko samo svesni da, uceci ih gradivu iz raznih predmeta, zaboravljamo da deca prvenstveno reaguju na nas ton, osmeh, pohvalu ili pokudu,na stav koji zauzimamo, na poruku koju im nevarbalno saljemo.

Bas te poruke cine predmet zvani Zivot .

Olivera Sekulovski

DECA UCE OD NACINA NA KOJI ZIVE

Dete koje zivi sa podsmehom

ucu da bude stidljivo

Dete koje zivi sa zamerkama

uci da osudjuje druge

Dete koje zivi sa nepoverenjem

uci da podvaljuje

Dete koje zivi sa ljubavlju

uci da voli

Dete koje zivi sa ohrabrenjima

uci se poverenju

Dete koje zivi sa istinom

uci se pravdi

Dete koje zivi sa pohvalama\

uci se da postuje

Dete koje zivi ucestvujuci

uci da bude uvidjavno

Dete koje zivi sa znanjem

uci se mudrosti

Dete koje zivi sa srecom

pronaci ce ljubav I lepotu

B Rasel