"Sto vise, sto bolje, sto pre "-moto je savremnih obrazovnih sistema i ,verovatno, evolutivna neminovnost. Kolicina informacija koju je potrebno usvojiti se promenila .Pred dete su postavljeni veliki zahtevi, te se i nacinima prenosenja znanja treba posvetiti velika paznja.

Najpre moramo poci od stava da ucenje nije samo akumulacija znanja, sposobnosti, vestina i navika, vec detetova potreba kao hrana za dusu i put ka ostvarivanju njegovog bica. Motivi za ucenje su, pre svega, duboki, unutrasnji, a zatim spoljasnji (ocena, izvrsenje obaveze, zadovoljenje roditelja ili nastavnika, nagrada i sl.) . Spoljasnji motivi nisu osnova za ucenje, vec samo podrska osnovnom, unutrasnjem.

Od obrazovnih sistema zavisi da li ce ucenje za dete predstavljati prijatnost i nesto cemu se treba radovati ili prinudno akumuliranje informacija koje uvek, ukoliko duze traje (kao i sve sto radimo bez volje i sa negativnim stavom), ostavlja traga na planu celokupne licnosti i dovodi do psihicke nestabilnosti. Volju za ucenje mozemo staviti u direktnu srazmeru sa motivisanoscu.

Sta je potrebno ucitelju i nastavniku da zna da bi njegovi casovi bili zeljeni i uspesni

*Ne postoje inteligentna i glupa deca, nego deca pametna za razlicite oblasti. Po harvardskoj teoriji prof Gardnera, covek poseduje osam razlicitih vrsta inteligencije i neke imaju prednost nad drugima. To su jezicka, logicko-matematicka, prostorno-vizuelna, muzicka, telesno-kinesteticka, drustvena (interpersonalna), licna (intrapersonalna) i prirodna. Svako od nas poseduje jednu od njih kao dominantnu, dok su ostale manje razvijene.

Savremeni skolski programi su bazirani na jezickoj i logicko-matematickoj inteligenciji i deca kojoj su one dominantne imaju uspeha u skoli. Ali sta je sa ostalima? Nerealno je ocekivati da sva deca uce isto i da postizu iste rezultate, vrednovane istim sistemom . Dete je neponovljiva individua, a ne samo clan uzrasne grupe. Tek kada ga skola bude videla kao pojedinca prepoznace njegove najizrazenije sklonosti. Pruzajuci mu sansu da napreduje u oblastima   kojima je naklonjen, a zadovoljavajuci se nizim nivoom znanja iz oblasti kojima svojim rodjenjem i svojim sklopom licnosti nije naklonjeno, skola mu pruza priliku da se razvije u uspesnog samopouzdanog coveka.

Insistiranje na uspehu u predmetima za koje dete nema sklonosti, po pravilu ne vodi zeljenim rezultatima. Konstantni neuspesi dovode u pitanje licne vrednosti i pretvaraju ga u skolomrzca. Averzija prema skoli koja je izazvana nemogucnoscu ispunjenja zahteva prelazi u dublje emotivne i socijalne probleme.

*Nacin verbalnog prenosenja znanja nastavnika koji stoji pred skolskom tablom posle nekog vremena prestaje da bude podsticajan i prelazi u monotoniju. Cas treba da bude koncipiran tako da se sastoji iz vise celina. Svaka celina podrazumeva promenu dinamike i nacina rada. Deci je potreban pokret za vreme casa, reorganizacija u prostoru i promena metode rada. Vecinu predmeta je moguce predavati na nacine koji zadovoljavaju sve nase inteligencije. Muzika, ritam, crtez, pokret, ne moraju biti samo elementi casova iz ovih oblasti, vec i element metodika rada u ostalim oblastima.

*Rad bez sredstava tesko moze da odrzi paznju. Dovoljno je da to budu obicne ilustracije ili video prezentacija.Ukljucivanje desne hemisfere mozga koja lako pamti slike i boje pomoci ce da se usvoji verbalno prezentovano. Prevodjenjem apstraktnog u konkretno pomoci cemo razumevanju .

*Cas mora imati interaktivni deo gde ce dete imati priliku da kroz licno iskustvo, bilo putem izlaganja, diskusije ili eksperimentisanja utemelji gradivo.

* Interesantnost je prvi uslov da bismo nesto zapamtili. Zabavni casovi na kojima deca rade dok slusaju nastavnika (tipa kreativnih radionica na kojima se manipulise raznim materijalima) ostavljaju najvise pozitivnog traga u decjem pamcenju i stvaraju pozitivnu atmosferu koja je visestruko znacajna. Interesantni sadrzaji se pamte i kada nemamo sklonosti ka datoj materiji.

*Pozitivan stav nastavnika je mozda prvi uslov da se uci u prijatnoj atmosferi. Sale i duhovite upadice tokom predavanja trenutno podizu energetski nivo grupe, kao sto gruba kritika ume da ga unisti.

Atmosfera straha i ponizavanja degradira licnost i nikako nebi smela biti prisutna na casovima, pogotovo kod mladjeg uzrasta.

*Kvalitet decjeg znanja zavisi i od licnosti ucitelja- dete najbolje uci od onoga koga voli.

*Provera znanja sama po sebi stvara dozu strepnje ili cak straha, tako da bi nacini na koje se sprovodi trebalo da budu suptilniji i blazi ( cime se sve vise bavi savremena pedagogija).

*Pohvala je veliki stimulans. Pohvala i za trud, a ne samo za rezultat. Pohvala koja nema isti kriterijum za sve. Nekome je jako potrebna i za minimum ako je to njegov maksimum. Kritike se upucuju nasamo, ne pred ostalom decom. Jer je ona veliki udar na decje samopouzdanje.

*Koliko je vazna stalnost mesta na kome se uci, toliko i restruktuiranje i promena prostora moze da deluje osvezavajuce i stimulativno.

*Svaki nastavnik moze da oseti nivo radne sposobnosti grupe kao celine. Taj nivo varira u zavisnosti od raznih faktora kao sto su vremenske prilike, dani u nedelji, prethodni ili ocekujuci dogadjaji, prezasicenje gradivom i sl.. Tada je skoro nemoguce odrzati radnu atmosferu i cas se svodi na opominjanja i kaznjavanja. Ovakve periode treba ispostovati i planirane sadrzaje zameniti drugim, laksim.

*Proces pamcenja trazi ponavljanje gradiva i sazrevanje naucenog, a to je vreme.Psiholozi su dosli do zakljucka da se najveca efektivnost postize ponavljanjem posle 2, 8 i 30 dana. Shodno ovome, ne treba vrsiti provere znanja i ocenjivanja dok se detetu ne obezbedi potrebno vreme za sazrevanje naucenog.

*Koristiti u radu nove tehnike kao sto su mape uma (angazovanje obe mozdane hemisfere kroz izdvajanje sizea putem pisane reci, crteza i boje) i mnemotehnika (povezivanje slike i reci radi boljeg pamcenja informacije).

Svako ucenje koje je u skladu sa nasim interesovanjima i prikazano na nacin koji odgovara nasem individualnom sklopu, stvara utisak osvescavanja necega sto smo vec znali.

Prenosenje znanja je neiscrpni izvor kreativnosti u kome mogu podjednako uzivati i nastavnik i dete.

Ne zelimo da pravimo muskarce i zene po uzoru na nas same, vec da danasnjoj deci pomognemo da postanu ono sto jesu, sto im je rodjenjem dato. Covek sam u sebi nosi kljuc za sopstveni razvoj, a obrazovni sistem bi trebao da ima za zadatak da ga prepozna i isprati. Ovo nije lak zadatak, ali njegova vaznost i velicina imaju pravo da to zahtevaju.

Olivera Sekulovski