Ne postoje inteligentna i glupa deca, nego deca pametna za razlicite oblasti. Po harvardskoj teoriji prof Gardnera, covek poseduje osam razlicitih vrsta inteligencije i neke imaju prednost nad drugima. To su jezicka, logicko-matematicka, prostorno-vizuelna, muzicka, telesno-kinesteticka, drustvena (interpersonalna), licna (intrapersonalna) i prirodna. Svako od nas poseduje jednu od njih kao dominantnu, dok su ostale manje razvijene.

Savremeni skolski programi su bazirani na jezickoj i logicko-matematickoj inteligenciji i deca kojoj su one dominantne imaju uspeha u skoli. Ali sta je sa ostalima? Nerealno je ocekivati da sva deca uce isto i da postizu iste rezultate, vrednovane istim sistemom . Dete je neponovljiva individua, a ne samo clan uzrasne grupe. Tek kada ga skola bude videla kao pojedinca prepoznace njegove najizrazenije sklonosti. Pruzajuci mu sansu da napreduje u oblastima   kojima je naklonjen, a zadovoljavajuci se nizim nivoom znanja iz oblasti kojima svojim rodjenjem i svojim sklopom licnosti nije naklonjeno, skola mu pruza priliku da se razvije u uspesnog samopouzdanog coveka.

Insistiranje na uspehu u predmetima za koje dete nema sklonosti, po pravilu ne vodi zeljenim rezultatima. Konstantni neuspesi dovode u pitanje licne vrednosti i pretvaraju ga u skolomrzca. Averzija prema skoli koja je izazvana nemogucnoscu ispunjenja zahteva prelazi u dublje emotivne i socijalne probleme.

1. Nacin verbalnog prenosenja znanja nastavnika koji stoji pred skolskom tablom posle nekog vremena prestaje da bude podsticajan i prelazi u monotoniju. Cas treba da bude koncipiran tako da se sastoji iz vise celina. Svaka celina podrazumeva promenu dinamike i nacina rada. Deci je potreban pokret za vreme casa, reorganizacija u prostoru i promena metode rada. Vecinu predmeta je moguce predavati na nacine koji zadovoljavaju sve nase inteligencije. Muzika, ritam, crtez, pokret, ne moraju biti samo elementi casova iz ovih oblasti, vec i element metodika rada u ostalim oblastima.

2. Rad bez sredstava tesko moze da odrzi paznju. Dovoljno je da to budu obicne ilustracije ili video prezentacija.Ukljucivanje desne hemisfere mozga koja lako pamti slike i boje pomoci ce da se usvoji verbalno prezentovano. Prevodjenjem apstraktnog u konkretno pomoci cemo razumevanju .

2. Cas mora imati interaktivni deo gde ce dete imati priliku da kroz licno iskustvo, bilo putem izlaganja, diskusije ili eksperimentisanja utemelji gradivo.

2. Interesantnost je prvi uslov da bismo nesto zapamtili. Zabavni casovi na kojima deca rade dok slusaju nastavnika (tipa kreativnih radionica na kojima se manipulise raznim materijalima) ostavljaju najvise pozitivnog traga u decjem pamcenju i stvaraju pozitivnu atmosferu koja je visestruko znacajna. Interesantni sadrzaji se pamte i kada nemamo sklonosti ka datoj materiji.
4. Pozitivan stav nastavnika je mozda prvi uslov da se uci u prijatnoj atmosferi. Sale i duhovite upadice tokom predavanja trenutno podizu energetski nivo grupe, kao sto gruba kritika ume da ga unisti.

Atmosfera straha i ponizavanja degradira licnost i nikako nebi smela biti prisutna na casovima, pogotovo kod mladjeg uzrasta.

 

Kvalitet decjeg znanja zavisi i od licnosti ucitelja- dete najbolje uci od onoga koga voli.

 

Provera znanja sama po sebi stvara dozu strepnje ili cak straha, tako da bi nacini na koje se sprovodi trebalo da budu suptilniji i blazi ( cime se sve vise bavi savremena pedagogija).

 

Pohvala je veliki stimulans. Pohvala i za trud, a ne samo za rezultat. Pohvala koja nema isti kriterijum za sve. Nekome je jako potrebna i za minimum ako je to njegov maksimum. Kritike se upucuju nasamo, ne pred ostalom decom. Jer je ona veliki udar na decje samopouzdanje.

Koliko je vazna stalnost mesta na kome se uci, toliko i restruktuiranje i promena prostora moze da deluje osvezavajuce i stimulativno.

 

Svaki nastavnik moze da oseti nivo radne sposobnosti grupe kao celine. Taj nivo varira u zavisnosti od raznih faktora kao sto su vremenske prilike, dani u nedelji, prethodni ili ocekujuci dogadjaji, prezasicenje gradivom i sl.. Tada je skoro nemoguce odrzati radnu atmosferu i cas se svodi na opominjanja i kaznjavanja. Ovakve periode treba ispostovati i planirane sadrzaje zameniti drugim, laksim.

 

Proces pamcenja trazi ponavljanje gradiva i sazrevanje naucenog, a to je vreme.Psiholozi su dosli do zakljucka da se najveca efektivnost postize ponavljanjem posle 2, 8 i 30 dana. Shodno ovome, ne treba vrsiti provere znanja i ocenjivanja dok se detetu ne obezbedi potrebno vreme za sazrevanje naucenog.

 

Koristiti u radu nove tehnike kao sto su mape uma (angazovanje obe mozdane hemisfere kroz izdvajanje sizea putem pisane reci, crteza i boje) i mnemotehnika (povezivanje slike i reci radi boljeg pamcenja informacije).

 

Svako ucenje koje je u skladu sa nasim interesovanjima i prikazano na nacin koji odgovara nasem individualnom sklopu, stvara utisak osvescavanja necega sto smo vec znali.

 

Prenosenje znanja je neiscrpni izvor kreativnosti u kome mogu podjednako uzivati i nastavnik i dete.

 

Ne zelimo da pravimo muskarce i zene po uzoru na nas same, vec da danasnjoj deci pomognemo da postanu ono sto jesu, sto im je rodjenjem dato. Covek sam u sebi nosi kljuc za sopstveni razvoj, a obrazovni sistem bi trebao da ima za zadatak da ga prepozna i isprati. Ovo nije lak zadatak, ali njegova vaznost i velicina imaju pravo da to zahtevaju.