Nekada, ne tako davno i ne tako daleko,porodice su drugacije funkcionisale,a roditeljstvo se odvijalo sa manje pedagoskih znanja..

Ostajalo se na prvobitnom ognjistu sto je podrazumevalo zivot u siroj zajednici i puno tolerancije kako bi se premostili generacijski jazovi unutar porodica.

Porodice su cesto imale puno dece i stariji su brinuli o mladjima.

Deca su rano dobijala zaduzenja i pomagala u poslovima od zajednickog znacaja.

Postovao se (najcesce ocev) autoritet bez pogovora.

Deca su pratila ritam svojih roditelja, spremnija da odloze svoje potrebe, suzdrzanija u zahtevima.

Za vreme obedovanja se nije govorilo, birao se momenat kada ce se roditelju postaviti pitanje., u pojedinim se krajevima persiralo roditelju ili ljubila ruka kao pozdrav i izraz postovanja.

Zabrane i ogranicenja su se podrazumevali, a kazna bila prihvacena kao resenje za neposlusnost i nestasluke. Iz tih vremena se pamti i slogan " Batina je iz raja izasla."

Vise se mastalo, manje iskalo, vise radilo i mislilo na zasluzivanje. Lakse je bilo dostici osecaj srece i zadovoljstva-sitni izrazi roditeljske neznosti ili kolac su mogli biti dovoljni.Negodovalo se redje.

Do skole se pesacilo dugo i zato cenio boravak u njoj, tako da se nije bezalo sa casova. Roditelj nije vodio brigu o decjim domacim zadacima.

Ta deca su rano sticala samostalnost, imala izgradjen osecaj odgovornosti, cenila posao i izrasla u vredne ljude.

Savremeni stil vaspitanja menja tradicionalne obrasce. Kao deo opsteg napretka neminovne su neke promene, ali je jako dobro ne zaboraviti na dobre strane tradicionalnog vaspitanja i zadrzati ih.

Prosecna savremena porodica vise uvazava dete i vise se bavi njime.Roditelj slusa dete, postuje sve njegove potrebe i teme.Deca na ovaj nacin imaju vise sanse za intelektualni napredak i lakse zadovoljavaju svoje potrebe.

U nastojanju da nam deca isprate savremene tokove i sustignu ovaj brzi napredak covecanstva, lisavamo ih svih obaveza koje su od koristi porodici kako bismo im ostavili vise vremena za kvalitetnioji licni razvoj.

Ovo lepo zvuci ukoliko se ne predju granice potrebnog i pozeljnog u vaspitanju.

Ako roditelj radi za dete, a ne umesto deteta i ukoliko ne pocne da preuzima odgovornost za decje postupke jer ga time lisava (cesto ne bezbolne)prilike da samo nauci da resava problem situacije.

Roditelji koji iz najbolje namere, vodjeni ogromnom ljubavlju i strahom za decju dobrobit, daju deci mnogo slobode i ne postavljaju im dovoljno ogranicenja, mogu postati takozvani pobedjeni roditelji.Oni smatraju da je stetno frustrirati dete ostavljajuci ga da samo resava svoje probleme .Dozvoljavaju mu da donosi resenja umesto njih, stalno popustaju i dozvoljavaju da manipulise.

Deca vaspitavana po ovom modelu usadjuju roditelju osecaj krivice, uce kako da manipulisu, postaju egocentricna, impulsivna i cesto nesavladiva.

Problem danasnjih generacija je nepostovanje autoriteta, kako u porodici, tako i u skoli, a iz njega proizilaze mnogi drugi problemi.

Nemotivisanost za ucenje i rad su posledice prekomernog pruzanja.

Detetu prijaju okviri, pravila i zabrane. To mu pruza sigurnist jer prevelika sloboda odlucivanja i delanja je velika odgovornost i za nju je potrebna zrelost.

Prema tome, sacuvajmo dragoceno iz tradicionalnog roditeljstva i udruzimo ga sa lepotama savremenog jer je to jedini put do srecnog detinjstva i roditeljstva.

Postujmo potrebe deteta, ali zarad njih ne zanemarujmo vlastite.

Postavimo detetu autoritet vrednodti umesto moci.

Ne oblikujmo dete, vec odnos,izgradjujuci i postujuci pravila.

Dajmo deci zaduzenja adekvatna uzrastu i time im stavimo do znanja da treba da daju svoj doprinos zajednistvu i ukazimo poverenje u njihove sposobnosti.

Olivera Sekulovski