Dok se gojaznost na decjem uzrastu sve vise pominje kao problem, mn ogi roditelji se nalaze pred problemom decjeg odbijanja hrane.Dete ili jede malo i retko ili odbija odredjenu vrstu hrane i svoj jelovnik svodi na svega nekoliko vrsta namirnica.

Ne retko se srecu deca koja odbijaju odredjene namirnice od malih nogu. Ubedjeni da su im one neophodne za pravilan razvoj, pristupamo mukotrpnom poslu nagovaranja, pretnji, kaznjavanja, ucene, molbi...

Ukoliko su to zdrava deca sa visokim nivoom energije, nema potrebe za brigom. Treba postovati njihovu individualnost u ukusu kao i u potrebama organizma.Ukus najcesce i jeste povezan sa nutritivnom potrebom, pogotovo na ovom uzrastu ,kada ga dete jos nije deformisalo industrijskom hranom i usadjenim losim navikama u ishrani.

Decje culo jos uvek nije naviknuto na vestacke ukuse, njegova je urodjena potreba za hranom koja nosi prirodni ukus i miris. Mi odrasli smo ti koji mu menjamo ta cula nudeci im modifikovano kravlje mleko umesto majcinog, industrijske kasice iz teglica, vestacke sokove, a cim nauce da zvacu i keks,grisine i ostalo smece koje je neko nazvao hranom.

Pored toga sto se desava da dete jednostavno odbija da jede odredjenu vrstu hrane osecajuci sta je za njega dobro, a sta mu steti (i ako roditelj i lekar smatraju da mu koristi) desava se da se ta netolerancija odrazi kao alergija.Takodje se desava da digestivni sistem pokaze da mu pojedina hrana ne odgovara kroz neuredne ili lose stolice, gasove i sl.

Potreba ili averzija na odredjene namirnice je deo ljudske konstitucije i ona je ujedno i najbolji pokazatelj potrebe Tog organizma.Deca cesto ne vole meso. Odbijaju da ga jedu jos kada im se prvi put ponudi.

Netolerancija na mleko i mlecne proizvode je ,takodje, cesta.

Nemojmo ga terati, nego mu ponudimo druge namirnice koje sadrze kalcijum, ima ih u izobilju. Desava se da je alergicno na odredjenu vrstu voca ili povrca. Moguce je da u tom periodu njegovog zivota organizmu nije potrebna ponudjena kolicina izvesnih minerala ili vitamina, da je balans uspostavljen i organizam , ne zeleci da ga remeti, salje poruku preko cula ukusa- NE VOLIM JER MI NE TREBA!

Ili, nasuprot tome, desava se da, ne nalazeci dovoljnu kolicinu potrebnih elemenata u hrani koja mu je ponudjena, dete grebe zid i jede krec, jede mrave i druge nejestive stvari.Intuitivno prepoznaje izvore njemu , u tom tretutku ,deficitarnih nutritivnih elemenata.Zivotinje, kod kojih su ocuvani instikti,vrlo dobro znaju sta je otrovno u prirodi ,sta je dobro za njih i koliko cega da jedu.

Prema tome, decu ne treba, a vrlo cesto nije ni moguce, terati da jedu ni po pitanju odredjene vrste namirnica, ni po pitanju kolicine.

Takodje ne mozemo ocekivati da su decji ukus i potrebne kolicine hrane konstantni . Nema potrebe za brigom ako dete u jednom periodu jede manje ili pocne da odbija ono sto je nekada rado jelo. Ovo se menja usled uticaja raznih cinilaca - godisnjeg doba, perioda intenzivnog rasta, stepena fizicke aktivnosti, psihicke ravnoteze.Za vreme bolesti deca najcesce odbijaju hranu. Ne treba se brinuti zbog toga, vec ispostovati apetit kao nepogresivi pokazatelj onoga sto je organizmu potrebno. Postom za vreme bolesti organizam sebi stvara uslove da se oslobodi toksina. Takodje stedi energiju koju bi potrosio na varenje a koja mu je neophodna za rad imunosistema.Cim ozdravi dete cesto ima pojacani apetit kako bi povratilo svoju telesnu tezinu i tada se desavaju prekretnice u njegovom izboru hrane. Tada treba biti mastovit.

Dokazano je da se deca kojoj je dozvoljeno da jedu samo ono sto sama izaberu pravilno razvijaju . Naravno, ponuda je nas deo posla.

Problem nastaje kada dete odbija da jede sve sem jedne ,eventualno nekoliko vrsta namirnica i to sto jede je nekvalitetna namirnica. Pri tom, jede malo i retko.Najcesce roditelj pokusa sve cega se seti i na kraju odustane . Vrlo cesto su to slabasna, ali zdrava deca. Njihovo opste stanje i nivo energije nam je najbolji pokazatelj, a ako time nismo zadovoljni,ne preostaje nam drugo nego da razvijamo stalno nove strategije:

-Pozovite dete da vem pomaze u kuhinji. Nije prakticno, a;li ume de bude korisno. Mirisi prilikom spremanja obroka otvaraju apetit.

-Pitajta ga nenametljivo da li zeli da ruca i ako odbije ne pominjite vise jelo, sedite blizu njega i sa uzivanjem se posvetite obroku.

-Nemojte pricati prijateljima i rodjacima o problemu jer ga time uvelicavate, pogotovo kada dete negde u pozadini slusa,cak i kada deluje da je skoncentrisano na svoju igru.

-U hranu koju voli mu stavljajte male kolicine (koje ne menjaju mnogo ukus) namirnica koje nose visok koncentrat hranljivih materija.

-Hrana koju dete prihvata moze da bude baza za nova jela.

Lose je resenje pravljenje igre od obedovanja i hranjanje pred televizorom kada dete nesvesno jede, kao i hodanje po kuci sa tanjirom u ruci , vrebajuci momenat odsustva decje paznje da mu se ubaci zalogaj u usta. Na ovaj nacin cinimo vise stete nego koristi i produbljujemo problem, iako je izvodljivo" nakljukati "dete .Tako ne postujemo ni hranu ni dete ni cin obedovanja. Hrana uneta u organizam na ovaj nacin nailazi na drugaciji prijem. Detetu istovremeno saljete poruku o bahatom odnosu prema hranjenju.

Imajte na umu da sve lekcije koje detetu dajete u zivotu, bivaju usvojene samo ako ono prepoznaje da ih i sami zivite. Teorije koje su u suprotnosti sa vasim ponasanjem bivaju odbacene.

Prema hrani se treba odnositi sa postovanjem i dete ce to usvajati posmatrajuci nas.

Kada dete odbija je da jede treba , pre svega, preispitati da li postoji situacija u zivotu deteta sa kojom se ono tesko nosi i postarati se da se otkloni.Najcesce problem krece sa emotivnog nivoa i besmisleno je i pokusavati naterati ga na jelo dok se ne otkloni uzrok ili nadje resenje za njegovo prevazilazenje.

Pomaze i promena. Kako promena ustaljenog rezima zivota, tako i teritorijalna, tj klimatska. Takodje promena osobe koja detetu sprema i servira hranu,kao i povremena ponuda sasvim novih namirnica koje dete nije jos probalo ili nekih novih jela, spremljenih u "drugacijem stilu".

Pomaze obedovanje u kolektivu, nekada deca pocnu bolje da jedu u drustvu.

Vreme obedovanja je takodje vazno. Ne treba biti krut u svakom slucaju,ali dobro je postovati ustaljene navike. Dorucak bi trebalo ponuditi neko vreme posle budjenja, kada se i stomacic razbudi. Uostalom, dete ce samo reci kada mu je vreme. Izmedju obroka treba zaboraviti na "usputna grickanja" zato sto zeludcu treba vremena da se odmori i zato sto na taj nacin stimulisemo apetit.

Nacin na koji mu serviramo hranu, takodje. Jedemo svim culima. Ne treba zaboraviti. Na oko lepo aranziran obrok, u lepoj posudi,umerene toplote,prijatnog mirisa, otvara apetit.

Pokazalo se da bilo koja vrsta prinude samo produbljuje problem.

Postoji jos jedan jako vazan uslov za, ne samo ukusan, nego i zdrav obrok, kome treba posvetiti veliku paznju a to je energija koju smo utkali prilikom pripremanja obroka. Obratite paznju na jela koja ste pripremali u zurbi, negodujuci sto morate da odradite obavezu ili ljuti, umorni ili tuzni. Takvo jelo u sebi nosi vasu negativnost i uvek se prenosi na onoga ko ga jede. Jelo pripremljeno sa posvecenoscu , u prijatnoj atmosferi, drugacijeg je ukusa.I kada je najjednostavnije, ono nosi daleko vecu energetsku vrednost.Zato je vazno ko nam hrani decu. Zato je kuvarica u vrticu, kao i mama (ili tata)kod kuce, jako vazna osoba i ona mora da je u kontaktu sa decom, da ih voli, primecuje i oseca .

Nasi stavovi prema odredjenoj vrsti hrane se prenose na decu. Deca inace imaju izostreno culo za nasa psihicka stanja i kada nam se cini da ih ne primecuju.

Uspostavljanje odredjenih navika u ishrani se najlakse sprovodi na ranom uzrastu. Sto je dete starije suocavamo se sa vise prepreka u uspostavljanju pravilnih navika. Ukusi su tada vec odavno formirani, uticaj sredine u kojoj se dete krece sve vise potiskuje roditeljski uticaj, motiv koji mladje dete ima ("da zadovolji roditelja") bledi, a jos nije doslo vreme drugom motivu ("da budem zdrav")koji treba da ga zameni. Inace predpubertet i pubertet su periodi kada moramo biti spremni da podelimo ulogu vodje u decjem zivotu sa socijalnom sredinom, koja po ovom pitanju nije za pohvalu, kako kod nas, tako i u drugim zemljama.